Stepfordske supruge XX


Joanna:

     Ući ću samo u hodnik i ostaviti vrata otvorena. (Ulazi u kuću) Sve sam povezala i shvatila, Bobbie. Sve. I svrhu crteža Ikea Mazzarda i Claudeov hobi-projekat snimanja na magnetofon. Znaš li da su svi članovi odbora Muškog kluba, prije nego su doselili u Stepford, radili s kompjuterima, čipovima, animacijama, plastikom, umjetnim bojama, polimer vinilom, mikrosklopovima, optičkim senzorima, audioanimatronici, sa svim onim što je potrebno da bi se načinio robot?

 

Bobbie:

     Robot? Kakve veze s tim imaju Ikeovi crteži i Claudeovo snimanje glasa?

 

Joanna:

     I to ne bilo kakav robot, već robot vlastite supruge. Zapravo, robot koji će izgledati kao njihova supruga, samo mlađa i ljepša, tome služe Ikeovi crteži za koje smo sve mislile da su laskavi, robot koji će imati istu boju glasa samo mirniji i tiši ton, zato smo sve govorile u onaj prokleti magnetofon. Ostali su učinili ono u čemu su najbolji: sastavljanje dijelova robota, programiranje, stavljanje u pogon. To oni rade u zgradi kluba, zato je onako ograđena, zato me onaj policajac spriječio da fotografišem. Naši muževi imaju samo da požele veće grudi ili stražnjicu, te poneku specijalnu komandu. Zato su tamo svake večeri.

 

Bobbie:

     Joanna, poslušaj se šta govoriš? Kakvi roboti? Zar roboti mogu voziti automobil? Kuhati ručak? Brinuti se o djeci? Izgledati tako stvarno i životno, i da djeca ništa ne primijete? Vjeruješ li stvarno u to što govoriš?

 

Joanna:

     Pogledaj sebe. Sad shvatam odakle ti tolike grudi i kako to da si savršeno našminkana, baš kao da je to uradio profesionalni šminker. Nema znojenja, nema potrebe za korekcijama šminke, kada si sva plastična. Žena robot!

 

Bobbie:

     Ako sam robot, kao što tvrdiš, kako onda mogu razgovarati s tobom? Ili, tačnije, ako sam robot, zašto onda razgovaraš sa mnom?

 

Joanna:

     Zato što su ti oni preko telefona rekli šta tačno treba da mi kažeš. Rekli su ti da me namamiš u kuću. Idem.

 

Bobbie:

     Stani, Joanna, za ime Boga. Niko mi ništa nije rekao. Nisam robot, niko ne pravi robote. Razmisli malo, kakvu korist bi bilo koji muškarac imao od žene robota?

 

Joanna:

     Seks kad god požele? Potpuno odobravanje svih njihovih postupaka? Žene bez ikakvih prigovora? Žene bez mišljenja, bez stavova? Apsolutnu predanost i potčinjenost njima, muškarcima? Žene bi postojale na ovom svijetu samo da njima udovolje, zar ne? Postoji mnogo razloga, Bobbie, ali neću ti ih sve nabrajati. Umorna sam, pospana, promrzla i moram se izgubiti iz ovog grada. Idem.

 

Bobbie:

     Čekaj! A ako bih se ja sad posjekla i ako bi mi potekla krv, da li bi onda povjerovala da nisam nikakav robot?

 

Joanna:

     Ne mogu to tražiti od tebe.

 

Bobbie:

     Odgovori mi, Joanna.

 

Joanna:

     Da, bih. Ako bi krvarila, povjerovala bih da si ti prava ti.

 

Bobbie:

     Onda ću to učiniti.

 

Joanna:

     Nećeš krvariti.

 

Bobbie:

     Naravno da hoću. I kad se to dogodi, znat ćeš da nisi u pravu i dopustit ćeš da te Walter odveze kući, bez pogovora.

 

Joanna:

     Ako se to dogodi, onda u redu.

 

Bobbie:

     Fino. Hajde, uđi onda u kuhinju.

 

Joanna:

     Ne moraš to činiti Bobbie.


(Nastaviće se…)


Komentariši