Stepfordske supruge XXI


Bobbie:

     (Ulazeći u kuhinju) Moram! Nemam ništa protiv da malo porežem prst, ako će te to umiriti. Dođi.

 

Joanna:

     (Dok lupka pribor za jelo u ladici u kojoj Bobbie traži nož) Bobbie… Bobbie, jesi li zaista to ti?

 

Bobbie:

     Naravno da sam to ja. Dođi ovamo. Ne možeš vidjeti s mjesta na kojem stojiš.

 

Joanna:

     (Nakon što se čula glasna muzika sa sprata) Šta se to događa gore?

 

Bobbie:

     Ne znam. Dave je gore s djecom. Priđi bliže. Ne možeš vidjeti.

 

Joanna:

     Koliki ti je to nož! Amputirat ćeš cijelu svoju ruku s tim.

 

Bobbie:

     Bit ću pažljiva. Hajde, dođi bliže.

 

Joanna:

     Ne moraš to raditi.

 

Bobbie:

     Moram, ako će te to umiriti.

 

Joanna:

     Stvarno ne moraš. Otići ću kod psihijatra sutra, to će me umiriti. A evo sad idem kući.

 

Bobbie:

     Dođi bliže.

 

Joanna:

     Idem kući, Walteru. Tako sam pospana.

 

Bobbie:

     Dođi da vidiš da nisam robot.

 

Joanna:

     Sve mi je pomiješano. Zbunjena sam. Znam da nisi robot, tako si životna, tvoja koža, kosa, oči, ruke. (Muzika sa sprata se pojačava) Jesu li to pojačali muziku?

 

Bobbie:

     Možda. Dođi. Još samo jedan korak.

 

Joanna:

     U slučaju da vrištim, zar ne? Bobbie, ti ne namjeravaš porezati svoj prst? Ti ćeš me…


(Muzika postaje još glasnija, nekoliko trenutaka trešti, a onda mukla tišina.)



Komentariši