Bobbie:
(Ulazeći u kuhinju) Moram! Nemam ništa protiv da malo porežem prst, ako će te to umiriti. Dođi.
Joanna:
(Dok lupka pribor za jelo u ladici u kojoj Bobbie traži nož) Bobbie… Bobbie, jesi li zaista to ti?
Bobbie:
Naravno da sam to ja. Dođi ovamo. Ne možeš vidjeti s mjesta na kojem stojiš.
Joanna:
(Nakon što se čula glasna muzika sa sprata) Šta se to događa gore?
Bobbie:
Ne znam. Dave je gore s djecom. Priđi bliže. Ne možeš vidjeti.
Joanna:
Koliki ti je to nož! Amputirat ćeš cijelu svoju ruku s tim.
Bobbie:
Bit ću pažljiva. Hajde, dođi bliže.
Joanna:
Ne moraš to raditi.
Bobbie:
Moram, ako će te to umiriti.
Joanna:
Stvarno ne moraš. Otići ću kod psihijatra sutra, to će me umiriti. A evo sad idem kući.
Bobbie:
Dođi bliže.
Joanna:
Idem kući, Walteru. Tako sam pospana.
Bobbie:
Dođi da vidiš da nisam robot.
Joanna:
Sve mi je pomiješano. Zbunjena sam. Znam da nisi robot, tako si životna, tvoja koža, kosa, oči, ruke. (Muzika sa sprata se pojačava) Jesu li to pojačali muziku?
Bobbie:
Možda. Dođi. Još samo jedan korak.
Joanna:
U slučaju da vrištim, zar ne? Bobbie, ti ne namjeravaš porezati svoj prst? Ti ćeš me…
(Muzika postaje još glasnija, nekoliko trenutaka trešti, a onda mukla tišina.)
